eh, i sad bi zaplakala... lakše mi je, mada zalud. Ne mogu vratiti nešto što su mi, nam, davno uzeli, ukrali, kako god.. Dovoljna je samo šetnja kroz meni znane uličice, livade...Sjetim se svega sto se zvalo "Moje", samo moje djetinjstvo.. Ulice mi i sad šapuću vaša imena... osmijehe, graju. Livadama udišem mirise dobro mi poznatog mirisa dječije slobode.. jedine prave, najljepše slobode...

Veselim se žutilu maslačka.. podsjeti me na vjenčiće koje smo pravili i kitili se njima, eh... I, sad bi trčala ovim ulicama, livadama... ali nema vas, da malim ručicama stvorimo najljepši krug bezazlenosti, istinske sreće... I sad bi brala maslačke, al me strah da osjećaj nece biti više isti... eh.. I sad potrči, zapjeva i razigra se u meni to malo dijete... koje nije imalo dovoljno vremena da polako odraste...

Moj deda već dugo ore nebeske njive,
ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca.
Na dan kad sam rođen, tu je posađen orah,
i u avliji pod gustom krošnjom sad igraju se deca.

Neki novi klinci...

Kroz maglu treperi devet sveća na torti
tad sam dobio par mandarina i malog belog zeca.
U maju jos uvek zriju komšijxske bašte,
ali trešnje i zelene kajxsije kradu druga deca.

Neki novi klinci...

Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata,
ima klinca od četiri i po i uči ga da peca.
Ponekad ga sretnem, mahne kroz prozor kola,
a u porti, za loptom sad jurcaju neka druga deca.

Neki novi klinci...
A ja, ja se kockam sa prevarantom životom,
iz rukava on svakoga dana izvuče nekog keca.
I stariji mi kažu:"Sad si u pravom dobu!"
A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca.

Neki novi klinci...

Autor: 81 ZBORIŠTE

Podijeli na Facebook-u

Tweet