Često se prisjetim idilične slike: Mati pred podrumom vabi živinu - ću, koka, ću, ću! One raštrkane po bašči, oko košare, đubrišta, kad čuju njen glas, u kojem prepoznaju ljubav i brigu, utrkuju se koja će pre stići. Dok im sipa zrnevlje koje one halapljivo zoblju, povremeno uzvikne -Ha, ha!, plašeći potencijalne neprijatelje orlove, jastrebove i lisice.

Posebnu pažnju posvećuje pilićima koji su se nedavno izlegli, a koji su već postali siročići, pre neki dan lisica im je odnijela majku. U njihovom pijukanju koje je nekako žaobitno osjeti se tuga za majkom i kukanje nad sopstvenom sudbinom. Iako još mali, čini mi se da i oni u majčinom ćukanju prepoznaju zaštitnika, nekoga ko je posle gubitka majke preuzeo brigu o njima.

Pred smiraj dana, kada suton počne polako da pritiska i kada vrhovi Rudina i Podova polako počnu da se gube u tami, svaki put pre nego što uđu u kokošinjac, mati pogledom prati da li su sve na broju. Vrlo emotivno reaguje ako neka fali - Joj, jadna ti sam nema mi one ćine pilice! Naravno, za svakim odnijetim piletom ili kokoškom jako se rastuži, ponekad pusti i suzu.

Za piliće i vrane su znale biti napast, čim ugrabe priliku. Obično, ako neko ubije vranu, vješala bi se na visok kolac na vidljivom mjestu da bi plašila druge vrane.

Jedna interesantna zgoda desila se uškoli: Čedo, čija je kuća bila blizu škole, sjedio je sa ostalim đacima u učionici i pažljivo slušao učiteljevo predavanje. Bilo je toplo pa su prozori na učionici bili širom otvoreni. Odjednom, tišinu je prekinuo Čedin povik - Ha! Ha! Svi su zabezeknuto gledali u Čedu. -Šta je, Čedo?, upita učitelj. -Ma, druže učitelju, odnese mi vrana najveće pile!, odgovori žalosno Čedo.

Ponekad kokoške znaju i naljutiti, odu u zijan, ugaze travu, žito, čeprkaju po gredicama luka... Onda ih obično vijaju i kunu -Iš, or'o vas odnio, šta ćete tu! Zaista, često su znale otići i daleko od kuće, to je često zavisilo od oroza koji ih predvodi.

Moj stric je imao jednog preljepog gigana sa raskošnim perjem i šarama, stalno se šepurio među kokoškama, svjestan svoje ljepote i snage, a ostale orozove je stalno progonio. Stric ga nije volio jer, kako on kaže, bio je veliki zijanćer. -Vidi onog blente (oroza) vrat svoj ulomio đe je odv'o kokoši, lisica ga, ako Bog da, odnjela! Onda onako ljut otišao bi da ih vrati, čulo bi se kreka, kokodakanje, posebno bi se okomio na oroza, imaš utisak da su sve lisice i orlovi, koliko ih ima u Gerzovu, zajednički napali kokoši, letjelo je perje na sve strane.

I kad se najmanje nadate, lukava lija u po bijela dana zgrabi kokošku, nastaje opšta potjera, štikanje kerova, ali, uglavnom, sve bude uzalud. Jedna takva potjera dugo se prepričavala:lisica je zgrabila kokoš, žena je pojurila za njom vičući iz sveg glasa. Pošto je lisica udarila pravo preko žita, žena za njom, pa pošto je žito bilo rosno, podigla je suknju da je ne bi izrosila i ukaljala. Tako sa podignutom suknjom trčala je za lisicom, a iza živice se pojavio njen kum. Kad ga je ugledala uzviknula je još držeći podignutu suknju -Ma vidiš li je,kume?! Vidim je, kuma, kako je ne vidim!

Lisice su se toliko odomaćile, ljetos dok sam bio na odmoru, odnjela je sedam komada. Ono kokošiju što je ostalo, uglavnom dan provode u ogradi, ako ih samo malo pustiš na slobodu, odmah to plate glavom, da li nalet bude iz vazduha (or'o) ili sa kopna (lisica).

Ako je vjerovati nekim prognozama da bi ova zima mogla biti najhladnija od kada je svijeta i vijeka, možda bi se mogla ostvariti ona stara narodna -Zla godina naćerala orla (lisicu) da zimuje među kokoškama. Možda je to jedina prilika da se orlovi i lisice pobratime i posestrime sa kokošima i jedina šansa da koja kokoška opstane u Gerzovu.

Vjerujem da da je tako i u drugim selima u našem kraju.

Autor: Gerzovac

Podijeli na Facebook-u

Tweet