Jesi l' živa,staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
ona čudna svjetlost sja i dalje.

Stihovi nezaboravne pjesme "Pismo majci" Sergeja Jesenjina koju smo učili u osnovnoj školi, podsjetiše me na značaj pisma koje je nekad imalo.

U vrijeme kad nije bilo telefona, sms poruka i kojekakvih čuda tehnike, pismo bješe jedini vid komunikacije sa nekim ko nam je drag, a živi negdje daleko. Sa nekom slatkom strepnjom se iščekivao poštar Lazo, ogromna ljudina, da iz svoje torbe izvadi pismo koje će nas obradovati.

Pošto početkom sedamdesetih naše majke i bake bjehu nepismene, mnoga pisma sam im čitao, a i napisao. Dok sam im čitao (pisao) pisma, svaku riječ, rečenicu, su emotivno preživljavale, rijetko bi se pismo završilo bez suza, il' radosnica, il'žalosnica.

Pisma su se najčešće slala rodbini u Vojvodinu, ljudima koji odoše trbuhom za kruhom u Njemačku, Austriju... vojnicima koji su služili vojsku širom Jugoslavije, sinu ili ćerki školarcu... i obrnuto, pisma su stizala od njih.

Veoma interesantna su bila ta "kolektivna"pisma koje je neko pisao u ime cijele porodice ili mu je neko diktirao. Uglavnom su imala svoje ustaljenje početke, iskazivanje želja, završetke...

Pismo je najčešće počinjalo: "Na prvom redu zdravo dragi(a)... dobili smo tvoje pismo i sve smo razumjeli šta nam pišeš. Mi smo dobro i zdravo koje i tebi želimo". Ukoliko je neko od članova familije bolestan, to se saopštavalo, ali nekom ublaženom varijantom: "Dida protislo među plećima, nije mogo danuti, ali privija cerete što mu je kum Stevo donio iz Austrije pa mu je sad lakše. Na babu Joku se navrzo neki kašalj, ma pokisla, brate, kod ovaca, ali pije onaj ivov čaj što smo nabrali na Rudinama pa je polako prolazi".

Vrijeme i vremenske prilike nisu se mogle zaobići u pismu: "Kod nas se vrijeme ugalilo, a dodijala ona kiša, đavo ti je odnio, dvi nedilje je cebala, otkosi nam na Podovima pocrnili i sagnjili. Kakvo je vrijeme kod vas?"

Vijesti vezane za stoku su takođe pominjane: "Perova je, nekidan, otelia kravicu pa ćemo je, ako Bog da, ostaviti za napretka. Mrkulja, znaš i sam da je zijanćer, pa upala u Dakića ograde i svrnula rog. U nedilju ćemo goniti janjce na pijacu u Baraće, pa ćemo i uzeti krmke za "ugodinu"".

Naravno da se i ljetina komentarisala: "Šenica je dobra, klasata, samo se bojimo da ne izlegne. Kuruzi su zasad lijepi, samo da se vrane ne navade i da ih mraz ne ubije. Kumpjeri su dobro ponjeli, ali pojede ih zlatica. Od šljiva, izgleda, nema ništa, neki palac se nado pa pocrveniše i opadoše, svaki dan prostiralo ispod nji'".

Kad se pisalo školarcima, obično su pitani da li su tamo obikli, da pripaze s kim se druže, da ne zjakaju, nego da uče: "Dragi sine, nemoj stalno da ti kričimo, pritisni knjigu dobro, vidiš li kao se mi patimo, nemoj bar ti, škola nikad nije propala".

Znale su se često i napisati najnovije novosti iz sela: "Umrla je Anđa Jovina, ma rodila se, dugo se jadnica patila. Govore da bi se mogo ženiti Simo Čedinov sa onom Jelkom iz Špirića, znaš oni što imaju livadu do naše na Zlokosu".

Pismo se obično završavalo: "Toliko za ovaj put od nas, piši nam odma, čim dobiješ naše pismo". Na kraju pisma bi najmlađe dijete stavljalo ruku na papir pa bi se olovkom ocrtala njegova ruka. Na dlanu bi pisalo: "Ova ruka putuje da se s ... rukuje".

Često je u pismu slata i neka fotografija i na njenoj poleđini uglavnom je bilo "Za uspomenu i dugo sjećanje". Neretko se u pismu, gledalo se da se dobro zakamuflira, slala i poneka novčanica koja zaista obraduje kad je pronađemo.

Pisma se odavno ne pišu, ili vrlo retko, a ta slatka sterpnja, iščekivanje, imalo je svojih draži, mnogo radosti, ushićenja, sreće, ponekad i tuge znalo je bit izliveno na jednom parčetu papira.

Autor: Gerzovac

Podijeli na Facebook-u

Tweet