Srebro i slonovača (U traganju za identitetom)
Posvećeno mojoj majci, koja me je svojom ljubavlju odbranila od nepostojanja i smrti.

Moja majka je preminula, od neizlječive bolesti, u jednoj od banjalučkih bolnica. Gospodin Relja, naš komšija, i ja-vozimo se u ladi, s namjerom da njene posmrtne ostatke prenesemo u MG. Dogovoreno je da se to izvede uz pomoć namenskog vozila Pogrebnog zavoda...

Moja majka mi je -pamtim to- kao detetu, posle kupanja, svojim prstima pravila kovrdže u kosi; jednom mi je rekla da mi je nos prav i da sam, po tome, na oca... I sad mogu da dozovem u sećanje toplinu u njenom glasu dok priča o doktoru Grinfeldu, zetu našeg komšije Jerkovića; doktor se, inače negde posle mog rodjenja, sa porodicom preselio u Zagreb..

Poslala me je, u jednoj prilici, kod stolara Mitra Ruse, koji se nalazio u dubokoj starosti i već je bio prestao da se bavi svojim zanatom - da mi napravi od drveta, zvrk (čigru). Stari stolar je sišao u radionicu i napravio mi čigru; na njoj je urezao četiri slova: N-G-H-Š (skraćenica od Nes gadol haja šam, što znači:Veliko čudo se dogodilo tamo,op.a.) Želeo je da me čigra podseti na Hanuku, jevrejski praznik svetlosti i slobode...

Sprovod je zakazan za 15 sati. Pred našu kuću već pristižu žene i muškarci. Neki od njih i iz obližnjih sela.Primjećujem poznata lica; pojedini su kod nas, ranije,radili u pekari ili na imanju,pod nadnicu... Pada mi u oči da je došao i hadžija Ibro.

Jednog leta, bio sam tek dečak, vraćali smo se, moji drugovi i ja, sa jezera Balkane; neko mi je, tog dana, rekao da je, na puteljku kojim smo koračali, samo sat-dva prije nego što smo naišli, umro, od srčanog udara, vremešni Meho Ćelo. Od tog trenutka,mene je, i danju i noću bolno progonila rečenica: Umro je Meho Ćelo! Poverio sam se majci. Ne mogu da se otrgnem od predosećanja da je ona to rekla gospodinu Ibri, i da je on,posle toga, dao zapis koji je sastavio hodža Mehdić, koji je ona, onda, pretpostavljam, tajno stavila na skrovito mesto u mojoj odeći... Na groblju,dok se spremaju da mrtvački kovčeg spuste u raku, sveštenik Dejanović čita iz Besede na gori: Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da ni Solomun u svojoj slavi ne obuče se kao jedan od njih. A kad travu po polju,koja danas jeste a sjutra se u peć baca, Bog tako odijeva; a kamoli vas, malovjerni?...

Nikola Arežina (Stojkin), pripovedač, esejist, rođen 1953 u M.Gradu.
Knjige: Rudarsko groblje, Vatikan, Bog dečijih krikova, Ruža Aušvica, Krv i čelik, Hram na krvi nevinih u ime svetih. Živi u Beogradu.

Autor: Dina

Podijeli na Facebook-u

Tweet